Моба

Моба је у народу позната као обичај удруживања ради међусобног помагања у обављању послова који захтевају већу радну снагу. Мобе су се мењале прилагођавајући се времену и начину живота у селу. Сећам се била је 2010. или 2009. година, када сам и сам учествовао на моби код пчелара Срећка Дамљановића у Брусници. На паузи за ручак, по мудрости чувени деда Цицвара (Гвозден Дамљановић) нам се обратио, гледајући нас онако задихане и уморне после преношења тешких, медом пуних кошница: ,, Не живи се лоше данас. Вас је овде петнаестак на моби и свако је дошао својим колима. До скоро се на мобе долазило пешке и то из километрима удаљених села. Само док дођеш до домаћина умориш се.“

Још је Миленко С. Филиповић у својим књигама о Такову и Таковцима писао о мобама, о томе како се одржавају и како се прилагођавају утицајима промена у друштву. У једном делу свог текста пише о томе како се већ тада, средином  20. века говорило да мобе почињу да нестају. Међутим, он даље пише како је и тада, за време док је припремао грађу за своје књиге о Такову, било и великих моба попут оне из 1947. у Шаранима на жетви код Петра Марковића где је било 250 учесника.

Ево шта Миленко С. Филиповић још пише о моби у својој књизи Таковци:

„Мобе се сазивају за различите послове… На мобу се позивају, и онај који иде да позива моли онога кога позива да дође односно да пошаље раднике. Позива се и на славу, али се тада не моли, него позивач само каже позваном да га је поздравио тај и тај. За разлику од свадбе, на мобу долазе, без зазора, и непозвани; домаћин треба да памти и те који су дошли незвани, па да им се после одужи.”

Моба је било великих и малих, мушких, женских, зајдничких, пешачких и моба са колима, оних везаних за жетву, брање шљива, огртање кукуруза и друге пољопривредне радове, а и оних везаних за градњу, превлачење грађе и дрва за огред и слично.

Било је и оних на којима су ангажовани свирачи да увесељавају људе за време рада, а после вечере било је и игранки. Посебна пажња обраћала се на храну. У време када је књига писана, Филиповић описује ручкове и вечере као праве гозбе и примећује како је раније храна за мобе припремана много једноставније:

„Раније је било довољно да се за мобу спреми лонац чорбастог пасуља или кромпира са сланином и уз то обична гибаница. Сада више нико неће сланине: ако нема меса, други пут неће доћи тој кући на мобу. Ретко да се спрема чорба за мобу. Обично се сада спрема: сарма или подварак или месо счим другим, сир и кајмак, обавезно салата или кисело млеко и, ако је ручак, обавезно торта или палачинци или што слично; за ужину се изнесе на њиву хлеба и кајмака, а вечера мора бити добра, па се обично и закоље што, чак и јаловица крава, ако је већи број учесника.”

Он пише и о томе како су сазиване милосрдне мобе којима би се помогло сиромашним комшијама и рођацима и појединцима који живе сами у домаћинству.

Посебно занимљив део је о томе како се обавља жетва у Синошевићима и како моба функционише код људи који су у завади:

„Синошевићи су село од два засеока. У сваком засеоку жито се „скида” колективно, до последњег снопа. Ако не омета време, сав ће посао свршити у току шест дана, почевши од понедељка. Свака кућа даје радну снагу по могућности. Иду редом по домаћинствима како жито дозрева. Код једнога ће пре подне, код другога после подне, или код по двојице тако да за дан скину жито код 3—4 домаћина. Раде без одмора. Иду једни другима чак и они који су у завади. Такав неће отићи на ручак или вечеру кући онога код кога је радио, ако је у завади с њим, а на њиви његовој ручаће, с осталим радницима. Тако обављају и вршај.

Слично је у Доњим Бранетићима с орањем: удруже се 10 домаћинстава са људском и сточном радном снагом па ору заједнички редом међу собом.”

Тако је то било пре седамдесетак година. Данас моба као вид удруживања у обављању послова готово да и не постоји. Начин савременог живота је све променио, људи су се удаљили једни од других, лично време је постало најскупља роба. Свако је презаузет својим обавезама и пословима који доносе зараду. Од зараде се касније одваја да би се ангажовали мајстори, да би се платили неопходни радови или услуге. Пољопривредом не можеш да се бавиш ако немаш потребну механизацију, машине и уређаје који су заменили људску радну снагу.

Али није само то проблем. Мобе су биле прилика да се поприча, да се размене мишљења, савети, да се млади подуче раду и животу од старијих, да се јача дух заједништва. Нажалост, данас нам је то заменила телевизија и друштвене мреже са углавном лошим садржајем и искривљеним вредностима.

Међутим, наде још увек има. Има још младих људи који увиђају ствари на прави начин. Има их и биће их још више.

Пре неколико недеља, Вељко Миловановић (23), велики борац за очување народне традиције и вредности српског села, пун поштовања и љубави према својим прецима, организовао је акцију сређивања домаћинства на својој дедовини. Овом приликом обновио је још једну народну установу међусобног помагања – мобу.

Аутор
Срећко Лисица
Објављено
7530. (2022.)
године.
Извор
Желиш да подржиш Приручник?
Свој допринос у одржавању Приручника можеш да пружиш добровољним новчаним прилогом путем Пејпал сервиса.