Значај Светосавља за србски национални идентитет

Поједине структуре србске деснице, ако претпоставимо да десница данас уопште постоји у Србији, све чешће форсирају тезу како су Црква (СПЦ) и један део србског народа направили велику неправду својој нацији одричући се свих оних Срба који из овог или оног разлога нису православци, а то су пре свега „Срби римокатолици“, „Срби муслимани“, „Срби атеисти“ и у мањој мери „Срби протестанти“.

На овом месту покушаћемо позабавити се овим проблемом мало детаљније, анализом узрока и последица постојања, као и суштинским питањем: има ли уопште постојања, мултиконфесионалне србске нације.

Србско конвертирање

Онај део србске нације који је конвертирао из Светосавља, које Свети Владика Николај описује као „православље србског стила и искуства“, у друге религије и конфесије, а такви неоспорно постоје и то у огромним бројевима, неретко је уз промену вере инсистирао и на промени националног па чак и етничког идентитета. Треба упамтити да је промена националног идентита једнако честа појава као и конвертирање, нарочито у европској историји. Овај процес најчешће се спроводи кроз асимилацију одређене групе људи, а технике асимилације разликују се зависно од поднебља и времена у којем се она дешава.

Тако је рецимо данашња асимилација која се одвија у Сједињеним Америчким Државама базирана на неким идеолошко-економским основама, као што су питања демократије тј. апсолутне слободе појединца у односу према традицији, моралу и предањским вредностима; и питању капиталистичке привреде односно слободе тржишта. Са друге стране, асимилација која се у Европи, а нарочито на Балкану, одвијала у периоду од XV до XX века била је првенствено утемељена на религији, која је тада имала далеко већи утицај на друштво у целини, као и на сваког појединца, него што је то случај данас.

Један део Срба је тако примио ислам по доласку Турака, муслимана, на ове просторе, док је један део бежећи од муслимана према Западу, тамо примао римокатолицизам. Најбројнији примери оваковог конвертирања су наравно Босна и Херцеговина, стара Рашка, део Косова и Метохије као и део Црне Горе где су Срби примили мухамеданску веру. А што се римокатолцизма тиче ту су најогледнији примери Дубровника и Жумберка као и других већих градова по Хрватској, Далмацији и Славонији. Пример Жумберка подсећа нас на још један процес асимилације кроз религију, а то је процес преласка из православних у унијате а тек затим у чисте римокатолике. Највећи притисак на Србе да прихвате римокатолицизам, опште је познато, дошао је у време Другог светског рата на подручју НДХ где је у то време живело неколико милиона православних Срба.

Питање преласка Срба у протестантизам је мало другачије природе те ћемо се њиме позабавити нешто касније.

Потурице

Показало се да су они који су ковертирали у ислам или римокатолицизам убрзо постајали и окрутни непријатељи доскорашње браће по крви и вери. Пример који је и код владике Његоша опеван „Кад је Турчин крвав до лаката, потурица мора до рамена“, врло илустративно описује узрок првобитног анимозитета међу конвертитима и православцима.

Они који су прихватали другу религију, уз њу су добијали и одређене повластице, као што су ослобађање од појединих пореза, лакши услови за живот, поштеда при честим погромима и томе слично. Такве повластице конвертити су морали и оправдати, тј. доказати својој новој браћи да нису узели њихову веру само формално већ да уз своја новостечена права до краја испуњавају и своје обавезе.

Опет, било је довољно и то да конвертити једноставно уживају своја права, једнака правима освајача, а да православни и даље остају потлачени, па да се јави анимозитет и нетрпељивост између ове две групе.

Из овог процеса где једна мањина напушта заједницу која трпи тежак туђински јарам и приклања се, ма по којој основи, заједници која врши терор, долази до идентификације те групе са новом заједницом, како од стране њих самих тако и од заједнице коју су напустили. Та идентификација не стаје искључиво на питању вере, већ се испољава и културолошки, па на крају и национално или етнички.

Тим путем управо су конвертити први који су за себе тврдили да више нису Срби него Турци или Хрвати, а затим су Срби ти који ту тезу прихватају и потврђују. У недостатку културолошких, расних или етничких разлика међу њима, а које су постојале између Срба и Турака, или у нешто другачијем облику између Срба и Хрвата, вера постаје кључни елемент раздвајања.

Србима је дакле било немогуће да у то време буду Срби католици или Срби муслимани јер та конверзија није долазила изнутра, као например Немачка подела на католике и протестанте, већ извана, под пресудним утицајем других народа. Тако је и појам „потурице“ који је првобитно употребљаван искључиво за конвертите у ислам добио далеко шире значење које описује сваку конверзију Срба из православља.

Срби протестанти

Конверзије у неке од протестантских секти дешавале су се међу Србима и раније, углавном у Војводини и у мањој мери у Славонији у време Аустроугарске, али је највећи талас овог феномена дошао тек крајем XX века и сломом дотадашњег атеистичог режима.

Србима који су прихватили неку протестантску конфесију није обавезно наметано да се и културолошки поистевећују са несрбима. Уосталом, то би било јако тешко извести из просте чињенице што ниједна национална култура у србском окружењу не припада искључиво протестантизму. Покушаји њиховог разсрбљавања дошли су почетком XXI века кроз унутрашње политичке процесе у Србији.

Разлози преласка неких Срба у протестантизам захтевају далеко детаљнију теолошку анализу, али ми ћемо се овде задржати на тези да је полувековна атеистичка пустош која је осакатила богочежњиву србску душу, пресудно утицала на то да се појединци уместо повратка православљу приклоне некој од протестантских секти са Запада.

Већина ових Срба протестаната и дан данас сматра се Србима, али је њихова верска везаност за Запад, одакле долази протестантизам, пресудно утицала на то да се по питању унутрашње политичке подељености у Србији сврстају у редове прозападних, до јуче комунистичких, односно и даље једнако атеистичких снага. Те снаге и даље настављају да прогањају Србску Православну Цркву, изједначавајући је са србским националним идентитетом кога се они одричу зарад квази-космополитизма. Овај, не мали, притисак да се припадност СПЦ поистовети са србским етничким идентитетом може у будућности довести до одвајања овог незнатног дела народа од своје националне заједнице, али само под условом ако им се обезбеди адекватан сурогат. На томе се, како рекосмо, ради кроз све популарнији квази-космополитизам.

„Срби атеисти“

Срби атеисти, односно Срби неверници постоје од када постоје и Срби верници, ма које конфесије. Њихова масовност кулминира у другој половини века када власт преузима агресивно богоборачки режим Комунистичке Партије Југославије.

Агресивни атеизам оставио је јако дубок траг у србском културном бићу, те је тако распад комунизма и враћање религије у јавни живот са собом донео и појаву Срба атеиста, како на левици тако и на десници. Поново наглашавамо да појмове левице и деснице у посткомунистичкој Србији користимо искључиво у недостатку практичнијег термина за опис политичког хаоса и расула који се често описује и као „транзиционо друштво“.

Срби атеисти који припадају тој тзв. левици су управо оне прозападне снаге за које смо рекли да врло агресивно одричу свој етнички идентитет, који изједначавају са православном вером већине Срба. Од њих такође можемо очекивати да „престану бити Срби“ када им се обезбеди адекватан сурогат. То се до сада покушавало извести са квази-космополитизмом, али он сам по себи не може дати значајније резултате. Тај феномен, који можемо описати и као „грађанизам“ свој врхунац доживаљава у моменту одрицања било каквог националног или етничког самоспознања.

Са друге стране, тамо где је понуђен какав-такав сурогат националном идентитету, трансформација је текла врло лако. Тако смо добили тзв. „црногорску“ нацију, која је буквално на истим културолошким темељима од Срба прешла у србофобе. Овде је главни фактор поново била вера, односно (не)вера тј. атеизам. Тако су црногорски Срби православци остали Срби, док су Срби атеисти постали наводно нешто „сасвим другачије“, односно Црногорци.

Србски атеисти који припадају тзв. десници најчешће се описују просто као неверници, али су врло чести и пагани. Овде морамо да направимо малу дигресију како би смо дефинисали сам појам атеизма.

Атеизам није неверовање у Бога, већ веровање да Бога нема, или не припадање некој општеприхваћеној религијској догми. Овај атеизам је у својој суштини најчешће агностицизам, односно нити прихватање нити одрицање Бога, већ недефинисана вера у ограничену надприродну силу.

Људи који имају овакав или сличан поглед на свет, врло лако могу да прихвате било какав неоортодоксни поглед на утицај тих надприродних сила на њихов живот, или уопштено друштвено стање. Десничари се тако често опредељују за формални (само на речима) паганизам, који по њима осликава њихову верност србском националном предању и приврженост србској нацији, чак у њиховим очима и већу оданост него они који прихватају конфесију која не потиче из србског праисконског предања.

У већини случајева они одричу Светосављу могућност припадања србском идентитету, и иако су спремни да прихвате неке фолклорне делове вере, они тврде да Светосавље у целини и само јесте „уљез“ међу елементима србског националног идентитета. У оним деловима које рекосмо да прихватају и лежи кључ целог проблема. Они их прихватају како би показали да се не разликују од народа коме припадају, а дакле они најчешће упиру прстом на Светосавце као главне кривце што један огроман део Срба који више нису православци више нису ни Срби. Морамо додати да они свакако нису једини, и да таквих има и међу самим православцима, али је и једнима и другима заједничка одлика то што своје суштинско непоистовећивање са Светосављем осећају као врсту отуђења од сопственог етноса, а отуда и страх да случајно и они не буду одбачени као „потурице“ и „бивши Срби“.

Последице

Као што смо видели, свако одрицање етничког и националног идентитета као последица конвертирања дошло је управо од конвертита, а од Срба православаца је тек накнадно прихваћено. Исто тако, конвертити који се нису одрекли свог националног и етничког србског идентитета, попут дела атеиста и огромне већине протестаната прихваћени су као Срби друге вере.

Чињенично је стање данас да су векови компликованих односа између Срба, Хрвата и босанских муслимана довели до тога да је уверавање потомака тих конвертита, који већ неколико стотина година живе у несрбском културулошком, верском и националном убеђењу да треба да се, задржавајући своју веру, врате оригиналном националном пореклу управо равно првобитном насилном конвертирању тих Срба, односно данс несрба.

Далеко је сврсисходније борити се за очување онога што је већ ту, него за повратак онога што је давно неповратно изгубљено и што би могло изазвати и горе последице од постојећих јер тај процес не би прошао без огромног отпора Запада и исламског света, који би довео у питање и биолошки и културолошки опстанак србске нације.

Ако смо после свега закључили да није СПЦ, нити православље уопште, тај елемент који је наводно одбацио Србе неправославце, већ је баш супротно. Ако смо такође утврдили и то да овакве тезе долазе из кругова латентно уплашених губитка идентитета, онда остаје јасно и како се изборити са овим проблемом.

Потребно је да управо Срби конвертити (протестанти, атеисти,...) прихвате Светосавље као један од битних фактора србског националног и етничког идентитета. Да га поштују, макар и фолклорно, као носећи стуб Србства и да се боре за његово очување у оквиру србског идентитета, без обзира на њихова лична верска убеђења која тиме никако неће бити угрожена.