Којим тачно језиком говориш ако говориш српски?
Распад југословенске државе довео је до разарања читавог низа културних и друштвених пројеката на којима су деценијама заједничким снагама радили „наши народи и народности". Једна од недвосмислено највећих жртава тог процеса јесте и некадашњи двоимени језик који се са пуцањем савеза самоопредељних социјалистичких република из јединствене просветитељске луче кроз призму грађанског рата преломио у дугин спектар „локалних лингвистика" и „националних књижевних стандарда".
Овај „полураспад" никада званично формираног јединственог језичког стандарда под популарним називом „српскохрватски језик" на нарцисоидне и аутистичне „посебне језике" практично преко ноћи је претворио један озбиљан и поштован европски језик са угледном и међународно утицајном књижевношћу у предмет спрдње и популарну илустрацију за крипторасистички појам „балканизације". Уместо приче о балканској lingua franca из које је српски романтизам и национална револуција створила темељ за културну, а затим и политичку еманципацију највећег дела полуострва, бивши „српскохрватски језик" постао је вечити скеч „Топ листе надреалиста" којом образовани Западњаци својим студентима илуструју апсурде самозаљубљене националистичке политике.
Ако се на страни оставе хрватски псеудоисторичари и њихови бошњачки и монтенегрински клонови са својим националистичким контрамитовима о „непостојању Срба и српског језика", ниједан Хрват који хрватски језик држи за посебан језик неће озбиљно сматрати да се у Врању, Куршумлији, или Вршцу „говори хрватски", нити ће неко без глупирања устврдити да се у Новом Саду, Крагујевцу, или Чачку говори „босански", односно „црногорски језик". Наспрам тога, Срби без бриге и без икакве неконзистентности могу да тврде да се у Босни, Црној Гори, Херцеговини и Далмацији, односна на Цетињу, у Сарајеву, или у Загребу говори „српски језик", јер не само да на свим тим територијама (упркос ратовима и етничком чишћењу) дан-данас живе Срби који се том локалном верзијом српског користе вековима, него о томе постоје и широка књижевна сведочанства. Селимовићев Дервиш и смрт, Кочићев Јазавац пред судом, Миљановљеви Примјери чојства и јунаштва, Матавуљев Бакоња фра Брне, баш као Сремчева Зона Замфирова или Станковићева Коштана, представљају класике српске књижевности, и као такви се читају, штампају, и изучавају на српским школама и универзитетима. Без икакве намере да се „комшије", односно „бивша браћа" провоцирају и „тролују": Срби су једини постјугословенски народ који слободно може да замени „српскохрватски језик" за српски језик, а да у том језичком преформатирању апсолутно ништа не изгуби, нити свој књижевни говор и за једну реч осиромаши.
То је наше, али га нећемо
Ова слика српског језика као великог и богатог полицентричног језика са мноштвом локалних дијалеката, говора и наречја, међутим, наилази на озбиљан проблем: значајан и веома гласан део српске јавности на њу једноставно није спреман да пристане. Негирање статуса језика за хрватски, односно за „бошњачки" и „црногорски" књижевни стандард преставља омиљен национални спорт у Србаља, али када елементе тих „непостојећих језика" треба интегрисати у „постојећи српски", одједном наилазимо на необјашњив, али врло упоран отпор. Као да један део наших суграђана сматра да Хрвати, босански муслимани, односно цетињски „Монтенегрини" имају правилну замисао, па је тако потребно да и Срби што пре „заграде своју језичку прћију", и очисте је од сваке примисли на бившу браћу. Они, назовимо их „језички сегрегатори", или „језички аутисти", додуше инсистирају да је „све то српски језик, и ниједан други", али када неки Србин говори, пише, или пева дијалектом који искаче из оквира шумадијско-војвођанског говора Београда и Новог Сада, одједном се суочава са потпуно бизарним императивом да - „говори правилно".
Ова наопака идеја да невезано за стручно нормирање српског књижевног језика (које опет признаје две књижевне варијанте - екавску, засновану на шумадијско-војвођанском дијалекту, која се предаје у школама у Србији, и ијекавску, засновану на источнохерцеговачком, по којој се српски језик предаје у Републици Српској и Црној Гори) постоји некакав „правилан српски језик" којим „сви Срби треба да говоре" за трен ока се претвара у својеврсни локал-шовинизам, па се онда свако одступање од овог непостојећег и неухватљивог еталона дискриминише као „хрватски", „босански", „црногорски", а у одређеним случајевима чак и „бугарски" језик. Ствар није наивна - не само да су прекори људима који целог живота најнормалније користе „кроатизме" као што су „крух", „тисућа", или „незгода" постали редовна појава у јавности (а сама идеја „кроатизма" подразумева да постоји некакав хрватски језик који је различит од српског), него се у последње време све чешће (опет) могу чути и повици против најстаријег српског књижевног стандарда - источнохерцеговачке ијекавице - као некаквог знака политичког „црногорства" или „босанства".
У питању је врло комплексан проблем, који се не исцрпљује само у политичко-лингвистичким односима бивших југословенских република. Са сличном стигмом се редовно сусрећу милиони Срба који користе косовско-ресавски и призренско-јужноморавски (тзв. „јужњачки") говор. Не само да их разноразни самопроглашени стручњаци за „прави српски језик" упорно опомињу да „говоре правилно", него су њихови акценти и дијалектизми редовно предмет подсмеха и окидач да културшовинистичко омаловажавање. У јавном дискурсу ови говори и акценти се изједначавају са „сељаклуком", „назадношћу", и чак „неписменошћу" (шта год била „усмена писменост"), а у најбољем случају се користе као снисходљиви печат „завичајности", који увек некако подразумева благу техничку, културну, и чак интелектуалну заосталост.
Превођење са српског на српски
Ова појава поприма нарочито забрињавајуће размере када је у питању производња садржаја за децу, где се очигледно под кринком „лектуре" и „бриге за језичко образовање" спроводи наопака политика отуђивања свих нестандардизованих дијалеката српског језика и њиховог претварања у „страни језик". Овде није више реч о томе да се у српским књижарама класични дечји романи Дружба Пере Квржице и Влак у снијегу Мата Ловрака продају искључиво у „посрбљеној" верзији (као Дружина Пере Квржице и Воз у снегу), што је само по себи већ скандалозно, већ се кроз исти третман провлаче чисто српска дела и текстови. У Београду је тако немогуће купити „Јежеву кућицу" Бранка Ћопића или било које дечје издање српских народних бајки из Вукове збирке која нису у накарадном „екавизираном" издању, које подразумева да се искључиво мења рефлекс јата - тј. „(и)је" пребацује на „е" - док сви остали дијалектизми и локални изрази остају неизмењени, дајући тако хибридан текст који не личи ни на шта.
Ова пракса учи децу да је ијекавица, на којој је написан највећи део наше народне књижевне баштине, нешто страно и непожељно, од чега треба „очистити" књиге да би оне могле безбедно да се читају. Само је питање дана када ће кроз исти овај третман „посрбљавања српског језика" проћи дела Његоша, Петра Кочића, Алексе Шантића, Симе Матавуља, а како ствари стоје, можемо очекивати и „преводе на српски" Зоне Замфирове и Нечисте крви, утолико пре што ће деца коју је било потребно заштитити од „Јежеве кућице" ускоро прећи на озбиљније штиво. Наравно, када Хрвати ово исто раде са песмицама чика Јове Змаја, цела Србија се крсти од чуда, али потпуно идентична пракса у Србији деценијама пролази испод жита.
Да ствар буде још апсурднија, паралелно са овим чишћењем дечје литературе од ијекавице имамо процес све већег уплива латинице у издања за децу. Питање немара према ћирилици у српском издаваштву је посебна и веома болна тема, али је управо литература за децу била једна од ретких оаза у којима се колико-толико може говорити о вајној „равноправности два писма". Ово је била последица чињенице да деца у школи прво овладавају ћирилицом, па се ћириличним издањима повећава број потенцијалних читалаца. Међутим, будући да су нове технологије (дечји ТВ канали, педагошке играчке, и незаобилазни - и озлоглашени - Јутјуб) довеле до тога да све већи број деце учи слова пре него што крене у школу, а да у овим садржајима - којима се културне институције у Србији системски не баве - практично апсолутно доминира латиница, све је то довело до новог таласа потискивања ћирилице из штампе, овај пут и међу дечјом књижевношћу. То нас доводи до потпуно шизофрене ситуације у којој издавачи подразумевају да за српску децу треба „преводити са ијекавице" Ловрака, Ћопића и српске народне бајке, али им хрватска латиница никако не смета.
Локализације цртаних филмова
Сличну појаву имамо када је у питању врло важан аспект контакта деце са живим језиком - српско дублирање страних цртаних филмова и емисија за децу. На овом плану је учињен огроман напредак током протеклих десетак година, и данас су професионалне и технички беспрекорне синхронизације садржаја за децу апсолутно свакодневна појава. Међутим, један аспекат ове, иначе занатски неприкосновене производње садржаја за децу, враћа нас у контекст приче о сужавању изражајних хоризоната српског језика. Ове синхронизације у убедљивој већини случајева искључиво користе „безакцентни" књижевни говор Београда и Новог Сада, чак и када - најчешће енглески - изворни материјал у себи садржи наглашене и смислене разлике међу говорима и акцентима различитих јунака.
Амерички Баја Патак говори као Шкот, иако у Америци практично нико не говори шкотски енглески (али су Шкоти пословичне прзнице и циције, што је културна парадигма која је из енглеског хумора пренета у амерички као део културног идентитета), док у Србији никоме није ни пало на памет да би можда требало да говори као Пироћанац. У „Дизнијевом" Аладину (како цртаном филму из 1992. тако и у играном филму из 2019. год.) главни јунаци говоре стандардни амерички енглески, али мноштво споредних ликова говори са снажним оријенталним нагласком и са мноштвом арабизама, који просто вапе да на српски језик буду пренети говором босанских или новопазарских муслимана. Слично томе, недавно је у Србији приказан први трејлер за нови „Пиксаров" анимирани филм „Лука", чија је радња смештена у архетипско медитеранско „мало мисто", али ово апсолутно нигде није одражено у језику - уместо да бар од споредних ликова чујемо говор Сиња, Сплита, Дубровника, или бар Бара, Котора, или Херцег-Новог - што би сигурно и самим глумцима који су ликовима „позајмљивали гласове" било кудикамо занимљивије - они нас, уместо Јадранског мора, говором асоцирају на Аду Циганлију и новосадски Штранд.
Притом није реч о неком детаљу на који нико не обраћа пажњу, и који „никоме није пао на памет" - у синхронизацијама цртаних филмова имали смо примере сјајне употребе локалних говора и дијалеката којима је српска верзија филма, ако не надмашавала оригинал, онда свакако постајала занимљивијом и забавнијом од оригинала за српску публику свих узраста (што је до тада ретко био случај). У сада већ старом дублу „Пиксарових" „Аутомобила", карикирани говор америчког Средњег Запада једног од ликова сјајно је замењен косовско-ресавским дијалектом у духу провинцијалног говора из „Село гори, а баба се чешља", у „Потрази за Дори" двојица морских лавова говоре као класични Приморци из Црне Горе, док је наш глумац Ђорђе Марковић надахнуто тумачио лик „Разбијача Ралфа" користећи се веома нијансираним и дискретним акцентом из своје родне Лознице. Не постоји никакво ваљано објашњење зашто би оваква врста дијалекатске шароликости - која у потпуности одговара шароликости енглеског језика којом су пребогати англојезични садржаји за децу - била нешто чему не треба излагати децу, утолико пре што српска деца без икаквих проблема гледају и прате пиратске копије хрватских синхронизација цртаних филмова које су за њих, без икаквих предрасуда и провокација, и даље - на српском језику.
Акценти једнакији од других
Пример „Разбијача Ралфа" у коме главни јунак користи нестандарне акценте и интонације је нарочито значајан, јер се на српској телевизији локални акценти углавном могу чути пренаглашено и карикирано из уста карикатуралних ликова (сетимо се Шћепана Шћекића, Срећка Шојића, односно Тике Шпица из серија Синише Павића), али врло ретко имамо прилику да неки „озбиљан" (тј. „некомичан"), а поготово главни јунак говори на неком „небеоградском" локалном дијалекту или жаргону. Док се са српске телевизије може веома често чути пренаглашени јужњачки говор, у драмском програму практично ниједном нисмо имали прилике да чујемо главног јунака као озбиљног професионалца у свом послу - рецимо полицајца, лекара, или спортисту - да говори као да је из Ниша, Врања, Крушевца, или Чачка. Пре пола године смо имали помало апсурдну ситуацију да у серији „Мочвара" главни јунак кога игра Горан Богдан - иако глуми особу која је одрасла у Београду - говори са специфичним, али снажним херцеговачким акцентом, а да немамо ниједан аналоган пример да главни јунак у некој драмској серији говори као да је из трећег по величини града у Србији. А све то у условима поплаве серија на криминалистичке и полицијске теме, при чему је Ниш главна база, како Жандармерије, тако и специјалних јединица Војске Србије.
Паралелно са овим лажним чистунством имамо појаву снисходљивости према „стандардним говорима" Загреба и Сарајева. Док се локални говор Пирота, Лесковца, Крушевца, па чак и Чачка извргава порузи и везује за „благо тупаве провинцијалце", „пургерски" говор Загреба је резервисан за фину господу и фаталне даме, а (извештачени) чаршијски говор Сарајева за „добру рају" која слуша рокенрол и носи старке. Потпуно је незамисливо да у српској филмској или телевизијској продукцији неко учини оно што Американци раде практично пола века, где негативци рутински говоре префињени („краљичин") британски енглески наспрам неког од „народских говора" САД који су резервисани за главне јунаке.
Замислите српску верзију „Умри мушки" у којој главни јунак говори као Нишлија, а префињени терориста као загребачки пургер? Не иде? Наравно да не иде, јер би искомплексирана домаћа елита у Србији од тога направила скандал, као у случају цртаног филма „Бик Фердинанд" из 2017. године, када је исправна одлука да се главном негативцу додели црногорски акценат (зато што је као медитерански дијалекат српског приближно одговарао наглашеном шпанском акценту оригинала) протумачена као део планске „антицрногорске кампање".
А замислимо само шта би се догодило да се неком негативцу британски енглески дублира са високопарним хрватским говором Господе Глембајевих? Уместо да то буде рутинска уметничка одлука (која би без сумње наишла на одобравање српске публике), она се претвара у политичко питање. Проблем је делимично у томе што Србија нема своју независну продукцију оваквих садржаја, а страни дистрибутери не желе скандале нити икакав негативни шум у јавности, али далеко од тога да је то једини, па чак ни кључни проблем када је ова тема у питању. Ово су пре свега питања која српска културна елита није решила сама са собом, а од којих зависи да ли ће српски језик бити истинска балканска lingua franca, или ће се свести на један од малих, ксенофобних, и аутистичних постјугословенских „језичића".
Локални дијалекти у раљама идентитетских политика
За новопечене балканске нације, језик је само оруђе идентитетске политике, а „идентитет" подразумева ни мање ни више него наметање стандардизоване и из живог језика ишчашене језичке норме. Сваке године чујемо за бар неки инцидент из Хрватске у којој је неко био изложен критикама, шиканирању или увредама због „некоришћења хрватских израза", било да је у питању „спорт" уместо „шпорта", „парче" уместо „комадића", или „хљеб" уместо „круха". Ова опсесија језичким чистунством није окренута само на унутра, него и ка споља.
Када се Хрвати жале да у Србији „не дају Буњевцима да говоре хрватски" (што је сасвим недавно била тема у јавности), они не желе да аутентични говор Буњеваца учине делом хрватског језичког простора, већ да га искорене и замене за стандардизовани („обесрбљени" и „очишћени") књижевни хрватски језик. Они желе да натерају Буњевце да говоре загребачким стандардом, уместо да Загрепчане уче како говоре Буњевци. Потпуно исту ствар покушава Украјина са русинским језиком, који хоће насилно да замени књижевним украјинским, баш као што Бугари желе да наметну свој језик Македонцима, проглашавајући македонски језик за „варијанту бугарског", али им не пада на памет да га изучавају у својим школама. Овде није реч о било каквој бризи за језик, већ о „запишавању територије" у најбољем балканском духу.
Као што је већ речено, ми све ове појаве добро видимо и недвосмислено осуђујемо када је реч о другима, али смо често селективно слепи када правимо исту грешку и када падамо у исту замку. Иза снобовског и псеудоелитистичког императива да се „говори правилно" крије се шовинистички подсмех према властитим сународницима и њиховој вековној језичкој баштини, а иза тога - орвелијански пројекат „скраћивања речника" и „избацивања сувишних речи" из лексичког корпуса српског језика. На тај начин се српски језик систематски сабија, сужава и скучава, а даје се ветар у леђа ексклузивистичким „језичким национализмима" у другим бившим републикама бивше заједничке државе, а самим тим и фондашкој уравниловки која у исти кош ставља 300 година српске књижевне традиције и 15 година историје „црногорског језика", чија су једина књижевна дела - стенограми седница скупштине и пропагандни памфлети са три шовинистичка интернет портала.
Срби су пре четврт века већ имали спектакуларно пропао, али свеједно опасан експеримент са наметањем екавице у школама и јавним институцијама у Републици Српској, који је за последицу имао само отуђење тамошњих Срба и њиховог говора од матичне културе, и њихово насилно гурање у „босански лонац".
Мека моћ инклузивне културе
Наизглед долазимо до парадокса: само ако Срби прихвате дијалекатску шароликост и полицентричност властитог, српског језика, тај језик може заиста да постане средство изградње мостова и поспешивања разумевања на бившем југословенском простору, уместо да буде само још један инструмент у јаловом криптонационалистичком надгорњавању са Загребом, Сарајевом, или Цетињем. То значи да Србија не само да треба да прихвата, него и да производи културне садржаје на свим дијалектима властитог језика.
Срби су вековима живели поред Јадранског мора и живе тамо и данас, али је незамисливо да ликови у цртаном филму за српску децу говоре као Далматинци?! Тридесет година након пропасти Југославије Срби цитирају „Алана Форда" искључиво у генијалном „крлежијанском" преводу Ненада Бриксија и певају загорске жаргонизме из поезије Штулића и Рундека, али сад одједном треба да очистимо српски језик, како се у њему случајно не би нашли „кут", „повест", или „неугодност"?! Најзад, цитирање Његоша и српске епске поезије је дан-данас синоним за народну мудрост и националну самосвест, али децу у Србији не треба излагати ијекавици?!
Само коришћењем свих ових дијалеката равноправно и без икаквог потискивања заиста доказујемо бившој браћи да је „све то српски језик", и да је то - одувек био. Настојање да се српски језик вештачки „очисти", „исправи", односно униформизује може нас одвести само у сужавање језичких, а самим тим и културних хоризоната нашег народа, који је некада живео и својим језиком говорио од Сентандреје до Солуна, као што дан-данас живи и у Сплиту, и у Куманову, и у Загребу, да не помињемо Цетиње, Сарајево, или Мостар.
Апели да се „води рачуна о чистоћи говора" су утолико апсурднији, када имамо у виду да су ратови и кризе разбацали српски народ на све стране, па се данас на улицама Београда, поред специфичног градског жаргона Дорћола, Земуна, и Новог Београда на све стране могу чути и говори Книнске и Тимочке Крајине, Косова и Херцеговине, Војводине и Босне. Нико од ових људи не говори „неправилно", и ниједна реч њиховог говора није мање српска, само зато што је неко никада није чуо у Београду пре 40 или 50 година.
Само отвореност према свим дијалектима српског језика даје нам за право да и даље претендујемо на статус озбиљне европске културе, за који су се генерације наших просветитеља, научника, и песника бориле вековима. А то није питање „надгорњавања са комшијама", већ је елементарна брига за језички и културни идентитет будућих српских нараштаја, који су, попут својих вршњака у свету, изложени огромним притисцима англојезичне глобализације.
Али не само то - инсистирањем на ширини и шароликости српског језика ми, заправо, на једини истински ефикасан начин објашњавамо „бившој браћи" да све време „говоримо истим језиком". Само показујући да је српска култура данас инклузивна на исти начин на који је била пре два века, када се „Сербином" могао сматрати „сваки, кому је десет година прошло от како се у Сербији налази, или који непокретна добра у њој има" (Сретењски устав, чл. 108), показујући да негујемо и чувамо и оне делове своје националне традиције које делимо са народима који себе категорично не желе да сматрају Србима, само тако сузбијамо аверзију према српском народу и имену, и отварамо простор да са да другима пронађемо „заједнички језик" који не би био политички коректни и од културе испражњени трули компромис.