Митровдан у народном веровању

Празник Светог великомученика Димитрија, или Митровдан, како се назива у српском народу, обележен је у црквеном календару црвеним словом, а у Богослужбеном уставу Цркве означен је знаком Средњег празника друге врсте (црвеним крстићем), што значи да по рангу и значају припада трећој од шест група у које су сврстани сви празници у години. Митровдан је непокретни или стајаћи празник, што значи да је увек истог датума, односно 8. новембра по новом или 26. октобра по старом календару.

У нашем народу Митровдан је једна од већих слава, крсно име неких еснафа и дан одржавања заветине у многим местима. Уочи Митровдана и Ђурђевдана треба да је свако код своје куће, јер ко тада не буде код своје куће, тај ће преко целе године ноћивати по туђим кућама.

Обичај је код нашег народа да се на Митровдан отпуштају слуге којима је истекао уговор и изнајмљују нови. Овај дан је легендаран и по томе што су се хајдуци тада растајали да би негде презимили зиму и поново се састали о Ђурђеву дану следеће године (Митровданак, хајдучки растанак; Ђурђев данак хајдучки састанак). Ко хоће да му црни лук зими не проклија, нека га уочи Митровдана остави на топло место, па се неће покварити, ма колика топлота била.

Купус се сече обично о Митровдану. У Митрову недељу не треба сејати жито, зато што је то задушна недеља, у којој, по народном веровању, посејано жито рађа празне класове. По овцама се гледа каква ће бити зима: ако на Митровдан леже са скупљеним ногама, биће блага зима, ако леже са опруженим ногама, биће оштра. Ако на Митровдан буде облачно, биће топла зима; буде ли ведро, биће оштра. Ако пада снег, каже се да је Свети Димитрије дошао на белом коњу. На Митровдан се у сваки угао куће стави по један облутак против мишева. У источној Србији се дан по Митровдану назива Мишји или Мишулов дан, који се празнује да мишеви не би по хамбару и кући наносили штету.