Три најважнија услова одржања Србства

Први је Крсна Слава. Други услов је ћирилица. Трећи је Косовски завет. Они нас одређују, штите и приводе незабораву, вечности и спасењу.

Oдржање крсне славе

Први услов - одржање крсне славе - је изнутра и дубоко везан за српску породицу и патријархално, традиционално наслеђе наших предака. Тако се непосредно сабирамо и окупљамо око крста и молитве, око наших одавно упокојених прађедова и свих још живих рођака, око чувања и одржања непроцењиво драгоценог сећања на аутентичне вредности српског Предања. Крсна Слава је својеврсни, симболични живи ланац који спаја наше српске претке, нас данас и наше потомство. И даје нам озбиљност и достојанство последњих српских племића („од Светог Николе”, „од Светог Јована”, „од Светог Луке”, „од Светог Георгија”, „од Светог Архангела Михаила”...).

Ћирилица

Други услов - ћирилица - је везан за дух нашег језика, његову унутрашњу мудрост и појмовно богатство. Самим тим, и за словенско-православно јединство, братство са Русима, нашу националну просвету, витешко васпитање и духовну културу. Ћирилицом се одмах и безрезервно успоставља веза нас и наших далеких претходника, Неба и земље, некадашњег и оног данашег језика, али и специфично међусрпско „братство и јединство у Христу”, а не у Титу (и Партији).

Косовски завет

Трећи услов - Косовски завет - је врховни и суштински српски архетип, наш мистични и отаџбински код. А тако и: отелотворење српске части и образа, надилажење кукавичлука и (у моралном смислу) кобно „поткопавајућег” страха од смрти, наше вере староставне и православне, као и целокупног националног идентитета. Без Косова и Метохије (не дај Боже!) ми остајемо без свог срца и душе, свега оног што се речима не може (али осећањима и те како може) исказати и објаснити. Наше племе као да већ дуго „сном мртвијем спава”, под „небом затвореним” (што „не прима ни плача, ни молитве”), а „суза наша”, косовска, можда „нема родитеља” - али има, још увек, свој дубоки, апокалиптички и боготражитељски смисао. Као наше „бити ил' не бити”, оно ултимативно, српско „или-или”. И има нас, још преостале учеснике и саборце српских средњовековних и нововековних витезова, из њихове и наше незавршене и још недовршене Косовске битке (ево, већ пуних 628 година до сада).

Ова три услова у себи носе све оне спасоносне врлине и теме које нас, упркос свему, и даље држе над водом и муљем надируће мочваре модерног доба и њеног слузавог, човека недостојног „духа времена”.

Они нас одређују, штите и приводе незабораву, вечности и спасењу. Без њих смо ништа, обичан прах на ветру. Никоговићи.