Ћирилица и филм у Србији

Зашто и када се престало са употребом ћирилице за најаву филмова у Србији? Због чега је заштитни знак ФЕСТ-а исписан латиницом већ деценијама?

Од приказивања првог филма браће Лимијер 28. децембра 1895. године прошло је много времена. Тај исти филм је у Србији приказан само 6 месеци касније у кафани браће Савић у Београду. Француска је тада била средиште светских културних збивања али надмоћ убрзо преузима Америка. Из, сада, чувеног Холивуда стижу нам филмови већ од двадесетих година прошлог века. Наравно, Србија ни тада не заостаје и убрзо се започиње са преузимањем и приказивањем филмова.

У то време сви постери који најављују филмове су били исписани на српском језику, ћирилицом.

Логично, како би другачије, земља Србија, публика српска, језик српски, писмо ћирилица!

Када долази до преокрета? 1954. године, пре „Новосадског договора“ филм „Новчаница од милион долара“ је најављен тако што су употребљена два писма. За саму најаву ћирилица, а за имена глумаца латиница, то јест, енглески алфабет. За пропратну брошуру Мале филмске библиотеке коришћена је само латиница, гајевица.

Зашто баш тада?

Добро је познато да је баш те 1954. године усвојен „Новосадски договор“. Све ово се дешава у првој половини 1954., а чувени договор је усвојен у децембру исте године. Намеће се закључак да су на овај начин публика у Србији и народ уопште, постепено навикавани на то друго писмо, латиницу. Припреман је терен за увођење двоазбучја а куд ћеш лепшег и лакшег начина него путем филма, који и онако долази са запада на таласу модерног, пожељног и забавног.

У Новом Саду на скупу који ће се касније звати Новосадски договор, лингвисти претежно из Србије и Хрватске као и неки из Црне Горе и БиХ, постигнута је сагласност у вези заједничгог, српскохрватског језика који ће имати исти правопис и два равноправна писма. Дакле, већ са припремама равноправности одпочето је са потурањем туђег у Србији.

Поставља се питање: Због чега у Србији није наставњено са употребом ћирилице, ако је настављено са употребом латинице у Хрватској? Због чега је отпочето штампање плаката, новина, књига, натписа на латиници у Србији баш у то време? Зашто није примењена иста таква „равноправност“ и у Хрватској и другим крајевима бивше Југославије? Како то да се равноправност шири само у Србији и то на уштрб ћирилице?

Закључујемо, и пре потписивања договора отпочето је са латинизацијом Србије! Од тада до данас филмски плакати се у Србији штампају латиницом. Кукавичје јаје је подметнуто, а ми смо насели.

Данас, негујемо туђе писмо, туђу културу и наслеђе. Своје заборављамо, чак га и не волимо. Постало је застарело, лоше, назадно. Запад нам нуди модерно и забавно, а ми хрлимо. Заборављамо да при том губимо себе и газимо по својим прецима. Народ који изгуби језик престаје да постоји. Писмо је део језика.

ФЕСТ

Осврнимо се сада на најећи филмски фестивал у Србији, ФЕСТ. Сам назив је само скраћеница речи фестивал (што је страна реч али о томе другом приликом). Још од почетка одржавања, 1971. године знак ФЕСТ-а је исписан латиницом. Приредба јесте међународна, али се одржава у Београду. Филмове гледа српска публика, најављује се у Србији, део је српске понуде културе и туризма. Због чега нам се онда упорно представља латиницом? Како то да су некада филмови најављивани ћирилицом, а да то данас није могуће?

Чувари ћирилице су се потрудили да прегледају плакате свих ФЕСТ приредби до данас. Мање од 10% је садржао ћирилицу, и то заједно са латиницом. Вероватно да би се видела мало и та стара, негдашња слова, оно што смо заборавили још онда када нам је наметнута равноправност 1954. године. Равноправност у којој је убијена ћирилица, а филмска индустрија послужила као добра замка.

Закључак

Надамо се да ће филмски радници и будући организатори ФЕСТ-а имати слуха и мудрости па и довољно свести о томе колика је важност нашег писма за нашу културу и сав народ. Знак исписан ћирилицом одмах говори одакле је производ, у овом случају филм или приредба.

Међународно не значи одрицање од свог. Напротив, значи представљање свог свету и представљање светског нама. Кинези се не одричу свог писма кад најављују америчке филмове. То не чине ни Индијци, на пример. Напротив, и једни и други користе своје писмо. Чак имају и веома развијену сопствену филмску индустрију.

У Немачкој су сви филмови звучно обрађени и само се чује немачки језик. Не само да су најаве на немачком већ не може да се чује ни реч енглеског језика. Ово није ни мало случајно.

Свесни народи и државе чувају своју културну баштину. Писмо се чува употребом. Коришћењем туђег писма постајемо део неке друге културе и губимо своја основна својства Зато, даме и господо, представници филма и културе, вратите нам ћирилицу! Српски филм то заслужује, српском народу је то неопходно.